Australopithecus

Australopithecus Временски распон:
г. Плес, Australopithecus africanus примерак
Научна класификација
Домен:	Eukaryota
Царство:	Animalia
Тип:	Chordata
Класа:	Mammalia
Ред:	Primates
Подред:	Haplorhini
Инфраред:	Simiiformes
Породица:	Hominidae
Потпородица:	Homininae
Племе:	Hominini
Потплеме:	Australopithecina
Род:	†Australopithecus R.A. Dart, 1925
Типска врста
† Australopithecus africanus Dart, 1925
Врсте
†A. afarensis („Луси”) †A. anamensis †A. africanus †A. bahrelghazali (= A. afarensis?) †A. deyiremeda †A. garhi †A. prometheus (= A. africanus?) †A. sediba Класично искључено, али кладистички обухваћено: †Paranthropus (=Australopithecus?) †Kenyanthropus (=Australopithecus?) Homo

Аустралопитекус (грацилни аустралопитекус; лат. Australopithecus) је изумрли род хоминида, блиско сродан роду човјека (Homo). Назив рода је латинско-грчка сложеница, први пут употребљена 1925. године, од проналазача првих фосила аустралопитекуса, Рејмонда Дарта (енгл. Raymond Dart). Састављен је од латинске ријечи australis („јужно“ – због налазишта код мјеста Таунг, на сјеверозападу Јужноафричке Републике) и грчке ријечи πίθηκος ([píthikos] – питекос = „мајмун“).

Налазишта аустралопитецина (потпородица Australopithecinae) у Африци

Род Australopithecus сврстава се у трибус Hominini, у којем се, по новијим приједлозима, такође налази и род Homo са свим људима данашњице. Укључује врсте:

• Australopithecus aethiopicus, чији су фосили откривени крај језера Туркана (Кенија) и сврстани у робусне облике;
• Australopithecus afarensis, фосилни предчовек с налазишта Хадар (Етиопија) и Лаетоли у (Танзанија), који је датиран на приближно прије 3,6 до 2,9 милиона година;
• Australopithecus afarensis из етиопске области Афар, створењу названому Луси несумњиво припадају групи најстаријих праљудских предака (анатомија костура и зубала доказује на телесну грађу двоношца, уз промене зубала и малу запремину мозга);
• Australopithecus africanus, пронађен у налазиштима источне и јужне Африке, датиран на распон од пре приближно око 3 до 1,5 милиона година, касније уврштен у групу грацилни аустралопитеци;
• Australopithecus boisei, источноафричка врста робусне грађе, датирана на период од прије приближно 2 до 1,5 милиона година некад звана Zinjanthropus (по локалној ознаци зињ = исток), налик врсти ''A. aethiopicus;
• Australopithecus robustus, чији су фосилни остатци пронађени на налазиштима Сварткранс и Кромдрааи у јужној Африци, датирани пре приближно 2 до 1,5 милиона година, раније приписивани роду Paranthropus; слични су и вероватно сродни налазима A. boisei.

Први налаз и именовање

Australopithecus је латинско-грчка кованица латинског префикса australis (= јужни) и грчког суфикса πίθηκος - píthēkos (= мајмун), датог по првооткривеном фосилу код јужноафричког градића Таунг. Именовао га је Рејмонд Дарт 1925, аутор описа првог откривеног примерка: Дете из Таунга.

Опис

Врсте рода Australopithecus razlikuju se i međusobno i od današnjih čimpanzi prije svega po različito formiranoj zubnoj griznoj površini, građe jagodične kosti i mjesta spajanja mišića za žvakanje (musculus temporalis). Razlike se uočavaju i u građi kičme, karlice i kukova. Kao ni ljudi, nije imao dijastemu (postskekutićnu bezubu prazninu) gornje vilice. To znači da nije bilo razmaka između sjekutića i očnjaka, a nađeni očnjaci u donjoj vilici, za razliku od onih kod mužjaka čovjekolikih majmuna, nisu bili izduženi i oštrih vrhova.

Na osnovu građe i tragova istrošenosti zubala zaključeno je da su Australopithecus anamensis, Australopithecus afarensis, Australopithecus africanus, Australopithecus sediba i vrste roda Paranthropus bili pretežno biljožderi, tj. hranili su se biljnim hranom.

Запремина мозга и величина тела

Izvorna lubanja gđe. Ples (Australopithecus africanus)

Zapremina mozga vrsta roda Australopithecus iznosila je oko 400 – 550 cm³, nešto više nego u što imaju današnje čimpanze ili bonoboi, ali je ipak bila manja nego kod najstarijih pripadnika roda Homo, čija je bila između 600 i 800 cm³. Tijelesna građa izumrlih vrsta se može procjenjivati samo orijentaciono, na osnovu neoštećenih dugih nožnih kostiju, a procjene visune australopiteka variraju između 1,00 i 1,60 m. Tako je, na primjer, za vrstu Australopithecus africanus prema jednom izvoru navedena težina između 30 i 40 kg, a visina 1,38 m za mužjake i 1,15 m za ženke. Ako je bilo tako, australopiteci su imali visinu uspravnog шimpanze. Kontroverzni su odgovori na pitanje koliko je kod njih bio ispoljen spolni dimorfizam. Navodi se da su jedinke različitih veličina pripadale različitim vrstama, koje su istovremeno egzistirale na istom prostoru.

Двоножност и усправни ход

Датотека:Dvonozci.jpg

Poređenje dvonožnih stopa čovjeka, čimpanze i nalaza sa lokaliteta Leatoli

Zajedničkom osobinom svih predstavnika roda Australopithecus u ranijim objavama smatrao se 'uspravni hod, odnosno dvonožnost. Ta sposobnost utvrđena je kod južnoafričkih nalaza (Australopithecus africanus), fosila iz Hadara (Etiopija)(pokrajina Afar: Australopithecus afarensis), kao i na bazi 3,5 milionana godina starih otisaka stopala u skamenjenoj lavi koje su ostavili vjerovatno prvi dvonošci, u samo praskozorje pojave roda Homo (nalazište Laetoli).

To je potkrijepilo mišljenje da je, uz neznatno povećanje moždane mase, u odnosu na svoje pretke, glavna evolucijska novost u rodu Australopithecus dvonožni hod. Izraelski paleoantropolog Yoel Rak (Univerzitet u Tel Avivu) je 1991. naveo da je Australopithecus afarensis najvjerovatnije imao "sasvim poseban način hodanja". Novija otkrića se protivi prvobitnoj pretpostavci da su već rani predstavnici taksona Hominini živjeli u otvorenim staništima koja su porediva s današnjim stepama ("hipoteza o prelasku u savane"). Prateći ostaci uz fosilizirane kosti sugeriraju stanište sastavljeno od rijetkih šumag, koje su rasle uz rijeke i močvare. U takvom biotopu, prema novijim viđenjima, prethodni način života čovjekolikih majmuna još se uvijek mogao očuvati. Često su boravili na drveću, osobito na spavanju, a samo se povremeno uspravno kretali po tlu. Mišljenje da "su australopitecini po načinu kretanja manje ličili na ljude nego što se to prije smatralo" dosta se raširilo.. U edicijama British Museum of Natural History, taj način kretanja se poredi sa hodom prvih dvonožnih robota.

Систематика

Једа од хипотеза о еволуцији аустралопитецина

Род Australopithecus је парафилетични таксон од којег су, према расположивим подацима, потекли родови Paranthropus и Homo.

Статус врсте данас имају Australopithecus anamensis, Australopithecus afarensis, Australopithecus africanus, Australopithecus garhi и Australopithecus sediba. Блискост међусобног сродства тих врста, као и њиховог сродства с родовима Paranthropus и Homo, још увек није разјашњена.

Такође је врло вероватно да су Australopithecus anamensis и Australopithecus afarensis сестринске врсте. Према том тумачењу су остаци A. anamensis с језера Туркана (Кенија, старост: око 4,1 милиона година, те из залива Аллиа, старост: око 3,9 милијуна година) и A. afarensis из Лаетолија (пре око 3,6 милиона година) и Хадара (3,3 милиона година и млађи), остаци популација само једне континуиране еволуцијске линије.

"Грацилне" и "робусне" врсте

На основу робусности, односно виткости откривених остатака, тачније масивности пронађених костију представника хоминина старих око 2,5 милијуна година, диференциране су две групе аустралопитецина, два различита облика настала адаптацијом на одређене климатске увјете: грацилни и робусни аустралопитеци. Ту теорију макроеволуције хоминоина засновану на особеностима станишта представила је Елизабет Врба.

Јужна Африка је у епохи аустралопитека постајала све сувља и хладнија, због чега су шуме с меким воћем и лишћем почеле ишчезавати, а саване су се шириле. То је подразумевало адаптације на релативно тврду храну, као што је коренје, семенке, трава и сл. Робусни аустралопитеци, који се данас сврставају у род Paranthropus, специјализовали су се за ишрану влакнастим биљем и осталим ресурсима, због чега су развили изузетно снажне виличне мишиће, а на кутњацима веома повећане површине за жвакање. Paranthropus boisei је стога и назван „орашарко”. Робусни аустралопитеци су изумрли пре око милион година, мисли се, због слабих прилагођавања на нове климате и умереније температуре, више нису били конкурентни осталим врстама.

Најранији фосили представника рода Homo, прецизније врста Homo rudolfensis и Homo habilis, испрва су сврстани у род Australopithecus, које су палеоантрополози укључили у „грацилне” Australopitecinae. Није познато да ли еволуцијско стабло води изравно од врсте Australopithecus afarensis до рода Homo или од Australopithecus afarensis преко врсте Australopithecus africanus до рода Homo, како наводе неки.

Описане врсте рода Australopithecus

• Australopithecus anamensis живео је у Источној Африци пре око 4 милиона година.
• Australopithecus afarensis живео је у Источној Африци пре 3,8 до 2,9 милиона година. У овој врсти су и фосили Luси, као и ДИК 1-1 ("Селам") налаз.
• Australopithecus africanus живео је у Јужној Африци пре 3,0 до 2,5 милиона година. Тој врсти припада и „дете из Таунга”, први описани фосил рода Australopithecus.
• Australopithecus bahrelghazali познат је само из налазишта КТ 12, датираног на пре око 3,5 до 3,0 милиона година. Сврставање остатака у одвојену врсту је контроверзно, јер га неки истраживачи сматрају регионалном варијантом врсте Australopithecus afarensis.
• Australopithecus garhi живео је на просторима данашње Етиопије пре око 2,5 милиона година.
• Australopithecus sediba је живео у Јужној Африци, пре око 2,0 милиона година.

Поједини палеоантрополози сврставају и врсте рода Paranthropus као касне представнике рода Australopithecus:

• Australopithecus aethiopicus
• Australopithecus boisei
• Australopithecus robustus

Сврставање појединих фосила у род Kenyanthropus је контроверзно, јер многи истраживачи сврставају као варијанту рода Australopithecus.

Надаље, Ardipithecus ramidus су његови откривачи 1994. сврстали као Australopithecus ramidus, да би касније био препознат као врста рода Ardipithecus. Неки истраживачи такође сугерирају да Homo rudolfensis није најранији представник рода Homo, већ касни представник рода Australopithecus, те га као таквог означавају као Australopithecus rudolfensis.

Еволуција

Грацилни аустралопитекуси живели су широм Источне и Јужне Африке од пре 4 до пре 1,2 милиона година. Најранији докази о двоножним хоминидима могу се видети на локалитету Лаетоли у Танзанији – отисци стопала, који су изузетно слични савременим људским отисцима, а старост им је процењена на 3,7 милиона година. Донедавно, отисци су класификовани као отисци аустралопитекуса. Данас поједини аутори сматрају да су у питању отисци припадника рода Homo.

Australopithecus afarensis и A. africanus су међу најпознатијима од изумрлих хоминида. A. africanus се сматрао претком рода Homo (тачније, врсте Homo erectus), али су пронађени фосилни остаци овог рода који су старији од налаза врсте A. africanus. Тако је последњи заједнички предак за линије каснијих аустралопитекуса и рода људи био A. afarensis, или можда нека ранији представник попут Kenyanthropus platyops).

Морфологија

Мозак већине врста рода Australopithecus је величине око 35% од величине мозга модерног човека. Већина је висине до 1,2–1,4 m, са понекад израженим полним диморфизмом (мушкарци крупнији и до 50% од жена).

Важнији налази

• отисци стопала у Лаетолију
• AL 200-1
• AL 129-1
• Lucy (Луси)
• STS 5 (Mrs. Ples)
• STS 14
• STS 71
• Taung Child (Дете из Таунга)
• Selam

Литература

• Barraclough, G. (1989). Stone, N., ур. Atlas of World History (3rd изд.). Times Books Limited. ISBN 978-0-7230-0304-5. .
• Leakey, Richard (1994). The Origins of Human Kind. New York: BasicBooks. ISBN 978-0-465-03135-1. .
• White, Tim D.; WoldeGabriel, Giday; Asfaw, Berhane; Ambrose, S; Beyene, Y; Bernor, RL; Boisserie, JR; Currie, B; Gilbert, H; Haile-Selassie, Y; Hart, WK; Hlusko, LJ; Howell, FC; Kono, RT; Lehmann, T; Louchart, A; Lovejoy, CO; Renne, PR; Saegusa, H; Vrba, ES; Wesselman, H; Suwa, G (2006). „Asa Issie, Aramis and the Origin of Australopithecus”. Nature. 440 (7086): 883—889. Bibcode:2006Natur.440..883W. PMID 16612373. S2CID 4373806. doi:10.1038/nature04629. .
• Gibbons, Ann (2006). The first human. New York: Doubleday. стр. 306. ISBN 978-0385512268. 
• Reader, John (2011). Missing links: in search of human origins. New York: Oxford University Press. стр. 538. ISBN 978-0-19-927685-1. 
• Tattersall, Ian (2012). Masters of the Planet, the search for our human origins. Palgrave-Macmillan. стр. 1–79. ISBN 978-0-230-10875-2. 

Спољашње везе

• Metadata and Virtual Models of Australopithecus Fossils on NESPOS
• The Age of Australopithecus - Interactive Map of the Evolution of Australopithecus
• Human Timeline (Interactive) – Smithsonian, National Museum of Natural History (August 2016).