Australopithecus

Australopithecus; Временски распон: рани плиоцен–рани плеистоцен, 4,5–1,9/1,2 mya PreЄ Є O S D C P T J K Pg N ↓
	г. Плес, Australopithecus africanus примерак
Научна класификација
Домен:	Eukaryota
Царство:	Animalia
Тип:	Chordata
Класа:	Mammalia
Ред:	Primates
Подред:	Haplorhini
Инфраред:	Simiiformes
Породица:	Hominidae
Потпородица:	Homininae
Племе:	Hominini
Потплеме:	Australopithecina
Род:	†Australopithecus; R.A. Dart, 1925
Типска врста
	† Australopithecus africanus; Dart, 1925
Врсте
	†A. afarensis („Луси”); †A. anamensis; †A. africanus; †A. bahrelghazali (= A. afarensis?); †A. deyiremeda; †A. garhi; †A. prometheus (= A. africanus?); †A. sediba; Класично искључено, али кладистички обухваћено: †Paranthropus (=Australopithecus?); †Kenyanthropus (=Australopithecus?); Homo;

Шаблон:Short description

Аустралопитекус (грацилни аустралопитекус; лат. Australopithecus) је изумрли род хоминида, блиско сродан роду човјека (Homo). Назив рода је латинско-грчка сложеница, први пут употребљена 1925. године, од проналазача првих фосила аустралопитекуса, Рејмонда Дарта (енгл. Raymond Dart). Састављен је од латинске ријечи australis („јужно“ – због налазишта код мјеста Таунг, на сјеверозападу Јужноафричке Републике) и грчке ријечи πίθηκος ([píthikos] – питекос = „мајмун“).

Род Australopithecus сврстава се у трибус Hominini, у којем се, по новијим приједлозима, такође налази и род Homo са свим људима данашњице. Укључује врсте:

Australopithecus aethiopicus, чији су фосили откривени крај језера Туркана (Кенија) и сврстани у робусне облике;
Australopithecus afarensis, фосилни предчовек с налазишта Хадар (Етиопија) и Лаетоли у (Танзанија), који је датиран на приближно прије 3,6 до 2,9 милиона година;
Australopithecus afarensis из етиопске области Афар, створењу названому Луси несумњиво припадају групи најстаријих праљудских предака (анатомија костура и зубала доказује на телесну грађу двоношца, уз промене зубала и малу запремину мозга);
Australopithecus africanus, пронађен у налазиштима источне и јужне Африке, датиран на распон од пре приближно око 3 до 1,5 милиона година, касније уврштен у групу грацилни аустралопитеци;
Australopithecus boisei, источноафричка врста робусне грађе, датирана на период од прије приближно 2 до 1,5 милиона година некад звана Zinjanthropus (по локалној ознаци зињ = исток), налик врсти ''A. aethiopicus;
Australopithecus robustus, чији су фосилни остатци пронађени на налазиштима Сварткранс и Кромдрааи у јужној Африци, датирани пре приближно 2 до 1,5 милиона година, раније приписивани роду Paranthropus; слични су и вероватно сродни налазима A. boisei.

Први налаз и именовање

Australopithecus је латинско-грчка кованица латинског префикса australis (= јужни) и грчког суфикса πίθηκος - píthēkos (= мајмун), датог по првооткривеном фосилу код јужноафричког градића Таунг. Именовао га је Рејмонд Дарт 1925, аутор описа првог откривеног примерка: Дете из Таунга.

Опис

Врсте рода Australopithecus razlikuju se i međusobno i od današnjih čimpanzi prije svega po različito formiranoj zubnoj griznoj površini, građe jagodične kosti i mjesta spajanja mišića za žvakanje (musculus temporalis). Razlike se uočavaju i u građi kičme, karlice i kukova. Kao ni ljudi, nije imao dijastemu (postskekutićnu bezubu prazninu) gornje vilice. To znači da nije bilo razmaka između sjekutića i očnjaka, a nađeni očnjaci u donjoj vilici, za razliku od onih kod mužjaka čovjekolikih majmuna, nisu bili izduženi i oštrih vrhova.

Na osnovu građe i tragova istrošenosti zubala zaključeno je da su Australopithecus anamensis, Australopithecus afarensis, Australopithecus africanus, Australopithecus sediba i vrste roda Paranthropus bili pretežno biljožderi, tj. hranili su se biljnim hranom.^[1]

Запремина мозга и величина тела

Zapremina mozga vrsta roda Australopithecus iznosila je oko 400 – 550 cm³, nešto više nego u što imaju današnje čimpanze ili bonoboi, ali je ipak bila manja nego kod najstarijih pripadnika roda Homo, čija je bila između 600 i 800 cm³. Tijelesna građa izumrlih vrsta se može procjenjivati samo orijentaciono, na osnovu neoštećenih dugih nožnih kostiju, a procjene visune australopiteka variraju između 1,00 i 1,60 m. Tako je, na primjer, za vrstu Australopithecus africanus prema jednom izvoru navedena težina između 30 i 40 kg, a visina 1,38 m za mužjake i 1,15 m za ženke. Ako je bilo tako, australopiteci su imali visinu uspravnog шimpanze. Kontroverzni su odgovori na pitanje koliko je kod njih bio ispoljen spolni dimorfizam. Navodi se da su jedinke različitih veličina pripadale različitim vrstama, koje su istovremeno egzistirale na istom prostoru.

Двоножност и усправни ход

Датотека:Dvonozci.jpg

Poređenje dvonožnih stopa čovjeka, čimpanze i nalaza sa lokaliteta Leatoli

Zajedničkom osobinom svih predstavnika roda Australopithecus u ranijim objavama smatrao se 'uspravni hod, odnosno dvonožnost. Ta sposobnost utvrđena je kod južnoafričkih nalaza (Australopithecus africanus), fosila iz Hadara (Etiopija)(pokrajina Afar: Australopithecus afarensis), kao i na bazi 3,5 milionana godina starih otisaka stopala u skamenjenoj lavi koje su ostavili vjerovatno prvi dvonošci, u samo praskozorje pojave roda Homo (nalazište Laetoli).

To je potkrijepilo mišljenje da je, uz neznatno povećanje moždane mase, u odnosu na svoje pretke, glavna evolucijska novost u rodu Australopithecus dvonožni hod. Izraelski paleoantropolog Yoel Rak (Univerzitet u Tel Avivu) je 1991. naveo da je Australopithecus afarensis najvjerovatnije imao "sasvim poseban način hodanja".^[2] Novija otkrića se protivi prvobitnoj pretpostavci da su već rani predstavnici taksona Hominini živjeli u otvorenim staništima koja su porediva s današnjim stepama ("hipoteza o prelasku u savane"). Prateći ostaci uz fosilizirane kosti sugeriraju stanište sastavljeno od rijetkih šumag, koje su rasle uz rijeke i močvare. U takvom biotopu, prema novijim viđenjima, prethodni način života čovjekolikih majmuna još se uvijek mogao očuvati. Često su boravili na drveću, osobito na spavanju, a samo se povremeno uspravno kretali po tlu. Mišljenje da "su australopitecini po načinu kretanja manje ličili na ljude nego što se to prije smatralo" dosta se raširilo.^[3]. U edicijama British Museum of Natural History, taj način kretanja se poredi sa hodom prvih dvonožnih robota.^[4]^[5]^[6]^[7]

Систематика

Еволуција човека

-10 —

–

-9 —

–

-8 —

–

-7 —

–

-6 —

–

-5 —

–

-4 —

–

-3 —

–

-2 —

–

-1 —

–

0 —

Човеколики
мајмуни

Nakalipithecus

Ouranopithecus

Sahelanthropus

Orrorin

Ardipithecus

Australopithecus

Homo habilis

Homo erectus

Neanderthalensis

Homo sapiens

←

Први мајмуни

←

Можда бипедал

←

Први бипедали

←

Најраније камено оруђе

←

Први одлазак
из Африке

←

←

←

←

П
л
е
и
с
т
о
ц
е
н

П
л
и
о
ц
е
н

М
и
о
ц
е
н

Х

о

м

и

н

и

д

и

Размера осе: милиони година.
Такође погледајте: Хронологија живота/природе.

Род Australopithecus је парафилетични таксон од којег су, према расположивим подацима, потекли родови Paranthropus и Homo.

Status vrste danas imaju Australopithecus anamensis, Australopithecus afarensis, Australopithecus africanus, Australopithecus garhi i Australopithecus sediba.^[8] Bliskost međusobnog srodstva tih vrsta, kao i njihovog srodstva s rodovima Paranthropus i Homo, još uvijek nije razjašnjena.

Također je vrlo vjerovatno da su Australopithecus anamensis i Australopithecus afarensis sestrinske vrste. Prema tom tumačenju su ostaci A. anamensis s jezera Turkana (Kenija, starost: oko 4,1 miliona godina, te iz zaliva Allia, starost: oko 3,9 milijuna godina) i A. afarensis iz Laetolija (prije oko 3,6 miliona godina) i Hadara (3,3 miliona godina i mlađi), ostaci populacija samo jedne kontinuirane evolucijske linije.

"Gracilne" i "robusne" vrste

Na osnovu robusnosti, odnosno vitkosti otkrivenih ostataka, tačnije masivnosti pronađenih kostiju predstavnika hominina starih oko 2,5 milijuna godina, diferencirane su dvije skupine australopitecina, dva različita oblika nastala adaptacijom na određene klimatske uvjete: gracilni i robusni australopiteci. Tu teoriju makroevolucije hominoina zasnovanu na osobenostima staništa predstavila je Elisabeth Vrba.^[9]

Južna Afrika je u epohi australopiteka postajala sve suhlja i hladnija, zbog čega su šume s mehkim fvoćem i lišćem počele iščezavati, a savane su se širile. To je podrazumijevalo adaptacije na relativno tvrdu hranu, kao što je korijenje, sjemenke, trava i sl. Robusni australopiteci, koji se danas svrstavaju u rod Paranthropus, specijalizirali su se za ishranu vlaknastim biljem i ostalim resursima, zbog čega su razvili izuzetno snažne vilične mišiće, a na kutnjacima veoma povećane površine za žvakanje. Paranthropus boisei je stoga i nazvan kao "orašarko". Robusni australopiteci su izumrli prije oko milion godina, misli se, zbog slabih prilagodbi na nove klimate i umjerenije temperature, više nisu bili konkurentni ostalim vrstama.

Najraniji fosili predstavnika roda Homo, preciznije vrsta Homo rudolfensis i Homo habilis, isprva su svrstani u rod Australopithecus, koje su paleoantropolozi uključili u "gracilne" Australopitecinae. Nije poznato da li evolucijsko stablo vodi izravno od vrste Australopithecus afarensis do roda Homo ili od Australopithecus afarensis preko vrste Australopithecus africanus do roda Homo, како наводе неки.

Описане врсте рода Australopithecus

Australopithecus anamensis живео је у Источној Африци пре око 4 милиона година.
Australopithecus afarensis živеo je u Istočnoj Africi pre 3,8 do 2,9 miliонa godina. U ovoj vrsti su i fosili Lucy, kao i DIK 1-1 ("Selam") nalaz.
Australopithecus africanus živеo je u Južnoj Africi prije 3,0 do 2,5 milijuna godina. Toj vrsti pripada i "dijete iz Taunga", prvi opisani fosil roda Australopithecus.
Australopithecus bahrelghazali poznat je samo iz nalazišta KT 12, datiranog na prije oko 3,5 do 3,0 miliona godina. Svrstavanje ostataka u odvojenu vrstu je kontroverzno, jer ga neki istraživači smatraju regionalnom varijantom vrste Australopithecus afarensis.
Australopithecus garhi živio je na prostorima današnje Etiopije prije oko 2,5 miliona godina.
Australopithecus sediba je živio u Južnoj Africi, prije oko 2,0 miliona godina.

Pojedini paleoantropolozi svrstavaju i vrste roda Paranthropus kao kasne predstavnike roda Australopithecus:

Svrstavanje pojedinih fosila u rod Kenyanthropus je kontroverzno, jer mnogi istraživači svrstavaju kao varijantu roda Australopithecus.

Nadalje, Ardipithecus ramidus su njegovi otkrivači 1994. svrstali kao Australopithecus ramidus, da bi kasnije bio prepoznat kao vrsta roda Ardipithecus. Neki istraživači također sugeriraju da Homo rudolfensis nije najraniji predstavnik roda Homo, već kasni predstavnik roda Australopithecus, te ga kao takvog označavaju kao Australopithecus rudolfensis.

Еволуција

Грацилни аустралопитекуси живели су широм Источне и Јужне Африке од пре 4 до пре 1,2 милиона година. Најранији докази о двоножним хоминидима могу се видети на локалитету Лаетоли у Танзанији – отисци стопала, који су изузетно слични савременим људским отисцима, а старост им је процењена на 3,7 милиона година. Донедавно, отисци су класификовани као отисци аустралопитекуса. Данас поједини аутори сматрају да су у питању отисци припадника рода Homo.

Australopithecus afarensis и A. africanus су међу најпознатијима од изумрлих хоминида. A. africanus се сматрао претком рода Homo (тачније, врсте Homo erectus), али су пронађени фосилни остаци овог рода који су старији од налаза врсте A. africanus. Тако је последњи заједнички предак за линије каснијих аустралопитекуса и рода људи био A. afarensis, или можда нека ранији представник попут Kenyanthropus platyops).

Морфологија

Мозак већине врста рода Australopithecus је величине око 35% од величине мозга модерног човека. Већина је висине до 1,2–1,4 m, са понекад израженим полним диморфизмом (мушкарци крупнији и до 50% од жена).

Важнији налази

отисци стопала у Лаетолију
AL 200-1
AL 129-1
Lucy (Луси)
STS 5 (Mrs. Ples)
STS 14
STS 71
Taung Child (Дете из Таунга)
Selam

Референце

^ „Volltext (PDF; 233 kB)” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 5. 3. 2016. г. Приступљено 14. 3. 2015.
^ Rak Y, (1991): Lucy's pelvic anatomy: its role in bipedal gait. Journal of Human Evolution, 20: 283-290.
^ Henke W., Hartmut R. H. (1998): Stammesgeschichte des Menschen. Springer Verlag, Berlin, ISBN 3-540-64831-3.
^ British Museum of Natural History, Ed. (1991): Man's place in evolution. Natural History Museum Publications, Cambridge University Press, London, ISBN 0 521 40864 неважећи ISBN 4.
^ prema: Hadžiselimović R. (1986): Uvod u teoriju antropogeneze. Svjetlost, Sarajevo, ISBN 9958-9344-2-6.
^ Campbell B. G. (2009): Human evolution: An introduction to mans adaptations. British Museum of Natural History, London, ISBN 0-202-02041-X; ISBN 0-202-02042-8.
^ Lambert D. (1989): The Cambridge guide to prehistoric man. Cambridge University Press, Cambridge, ISBN 0 521 33364 неважећи ISBN 4; ISBN 0 521 33364 неважећи ISBN 9.
^ Wood B., Harrison T. (2011): The evolutionary context of the first hominins. In: Nature, 470: 350
^ Elisabeth S. Vrba E. S. (1993): The pulse that produced us.Natural History, 5: 47-51.;Volltext

Литература

Barraclough, G. (1989). Stone, N., ур. Atlas of World History (3rd изд.). Times Books Limited. ISBN 978-0-7230-0304-5. .
Leakey, Richard (1994). The Origins of Human Kind. New York: BasicBooks. ISBN 978-0-465-03135-1. .
White, Tim D.; WoldeGabriel, Giday; Asfaw, Berhane; Ambrose, S; Beyene, Y; Bernor, RL; Boisserie, JR; Currie, B; Gilbert, H; Haile-Selassie, Y; Hart, WK; Hlusko, LJ; Howell, FC; Kono, RT; Lehmann, T; Louchart, A; Lovejoy, CO; Renne, PR; Saegusa, H; Vrba, ES; Wesselman, H; Suwa, G (2006). „Asa Issie, Aramis and the Origin of Australopithecus”. Nature. 440 (7086): 883—889. Bibcode:2006Natur.440..883W. PMID 16612373. S2CID 4373806. doi:10.1038/nature04629. .
Gibbons, Ann (2006). The first human. New York: Doubleday. стр. 306. ISBN 978-0385512268.
Reader, John (2011). Missing links: in search of human origins. New York: Oxford University Press. стр. 538. ISBN 978-0-19-927685-1.
Tattersall, Ian (2012). Masters of the Planet, the search for our human origins. Palgrave-Macmillan. стр. 1–79. ISBN 978-0-230-10875-2.

Спољашње везе

Metadata and Virtual Models of Australopithecus Fossils on NESPOS
The Age of Australopithecus - Interactive Map of the Evolution of Australopithecus
Human Timeline (Interactive) – Smithsonian, National Museum of Natural History (August 2016).

[1] „Volltext (PDF; 233 kB)” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 5. 3. 2016. г. Приступљено 14. 3. 2015.

[2] Rak Y, (1991): Lucy's pelvic anatomy: its role in bipedal gait. Journal of Human Evolution, 20: 283-290.

[3] Henke W., Hartmut R. H. (1998): Stammesgeschichte des Menschen. Springer Verlag, Berlin, ISBN 3-540-64831-3.

[4] British Museum of Natural History, Ed. (1991): Man's place in evolution. Natural History Museum Publications, Cambridge University Press, London, ISBN 0 521 40864 неважећи ISBN 4.

[5] rema: Hadžiselimović R. (1986): Uvod u teoriju antropogeneze. Svjetlost, Sarajevo, ISBN 9958-9344-2-6.

[6] Campbell B. G. (2009): Human evolution: An introduction to mans adaptations. British Museum of Natural History, London, ISBN 0-202-02041-X; ISBN 0-202-02042-8.

[7] Lambert D. (1989): The Cambridge guide to prehistoric man. Cambridge University Press, Cambridge, ISBN 0 521 33364 неважећи ISBN 4; ISBN 0 521 33364 неважећи ISBN 9.

[8] Wood B., Harrison T. (2011): The evolutionary context of the first hominins. In: Nature, 470: 350

[9] Elisabeth S. Vrba E. S. (1993): The pulse that produced us.Natural History, 5: 47-51.;Volltext

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]

[7]

[8]

[9]

Нормативна контрола
Државне	Немачка Чешка
Остале	Енциклопедија Британика